Knjižara «Okbook» u Tivtu: život bez marketplejsova, ali sa besplatnim banerom

Postoje stvari koje nastaju ne iz biznis-planova, već iz nervnog tika i želje da ne poludiš.

Upravo tako je u Crnoj Gori nastala knjižara «Okbook», o kojoj će sada biti reči.

Bez grantova, bez investicija, bez deset godina iskustva u knjižarskoj trgovini. Samo jedna Moskovljanka, njena ćerka, gomila knjiga koja se prebrzo završila i crnogorski vajb u kojem aukciju možeš da dobiješ sasvim sam.

Sadržaj

Lokacija. Raspoloženje.

Preseljenje i ideja otvaranja.

Koliko brzo i teško je bilo otvoriti novi biznis u nepoznatoj zemlji?

Koje knjige prodajete? Koji je vaš glavni proizvod?

Otvaranje i današnjica. Kakva je dinamika?

Kupac «Okbook»-a - ko je on?

Postoje li zamke i mane čisto crnogorskog „izdanja“?

Kako brzo pronaći odgovarajući prostor u Crnoj Gori.

Jezik - problem? Bag ili fičr?

Crnogorsko „polako“ - ponekad je to baš sjajno!

Ne preživljavaju biznisi, već ljudi

Lokacija. Raspoloženje.

Sa Marijom smo se sreli u međusezoni, kada se Crna Gora potpuno uvije u opušteno polako, a ulice Tivta, i onako ne previše prometne, dobiju skoro pust izgled.

Knjižara «Okbook» se nalazi nedaleko od Porto Montenegra, i lokacija se može nazvati centralnim delom grada, ali bilo zbog kišice sa njenom hladnoćom, bilo jednostavno jer je tako, oseća se kao da je kućica iz Potterovog Kosoog sokaka „preseljena“ u običan stambeni kvart Balkana. Dakle... seli smo se na balkonić, naoružali kaficom i popričali sa vlasnicom knjižare Marijom o tome kako je ovakav projekat uopšte nastao. Reč je njena.

Preseljenje i ideja otvaranja.

U Crnu Goru sam došla tranzitno kroz druga mesta, zajedno sa ćerkom. Posle februara 2022. Proveli smo ovde leto. Bez ikakvih misli o poslu, samo u blagom šoku.

A onda smo u septembru odlučili da se vratimo u Moskvu. Ali nismo dugo ostali tamo - već u oktobru smo se vratili nazad...

I već tada je bilo jasno da je stres tu da ostane. Koferi, knjige - sve smo pročitali. I odjednom su se završile. Po deset puta smo čitali sve što smo doneli. Onda sam krenula na internet da kupim nove. I ništa nisam našla. Baš ništa! Nijednu internet-knjižaru koja bi mogla da posluži. Praznina.

A kako nisam previše merkantilna osoba, prva misao mi je bila: „Možda otvorim biblioteku?“ Ali muž je bio praktičniji - dao je ideju baš o knjižari. I na tom adrenalinu se sve složilo. Ja sam dizajner enterijera i sa ovim poljem nisam imala nikakve veze.

Koliko brzo i teško je bilo otvoriti novi biznis u nepoznatoj zemlji?

Ne znam, to je bilo pravo čudo! Od nule mi je trebalo samo mesec i po. U te rokove su ušli i potraga za prostorom, i boravišna dozvola, i registracija firme, i knjigovođa - sve! Izgleda da kada nešto stvarno želiš, život ti sam pomaže.

Bilo je manjih problema sa renoviranjem prostora - meni, kao dizajneru enterijera, taj aspekt je posebno karmičan - ali u svemu ostalom se sve slagalo neverovatno.

Na primer, knjigovođe su se začudile kada sam im posle dva dana donela uverenje o nekažnjavanju, koje ranije uopšte nisam imala. Pomislili su da na tome pravim biznis i čak su mi slali „klijente“. Bilo je baš zabavno.

Dakle, ako rezimiram, u tom aspektu sve je delovalo prilično jednostavno. A sada, tri godine kasnije, ispostavilo se da je najteže prodati svoj proizvod. Zato što je ovde tržišni kapacitet prilično nizak.

Koje knjige prodajete? Koji je vaš glavni proizvod?

U prodaji je razna literatura, tako da svako može naći nešto po svom ukusu. I na različitim jezicima. Ali glavnu specijalizaciju sam odabrala za dečje knjige. Budimo iskreni: na deci se ne štedi, roditelji svih nacionalnosti vole svoju decu. A slikovnice na internetu nisu isto. Njih treba držati u rukama.

I naravno, time pokrivam i svoje potrebe. Kada prihod nije najbolji, tešim se: „Bar kupujem knjige za dete!“

Otvaranje i današnjica. Kakva je dinamika?

O, na dan otvaranja je bio pravi haos, euforija! Tako nešto stvarno nisam očekivala! Imala sam flašicu proseka da obeležim otvaranje - ali nisam našla vremena ni gutljaj da popijem! Nisam ustala sa svog mesta od jutra do večeri - svi su ulazili, nešto gledali, tražili, pitali, kupovali. Bila sam u šoku. I mislila da će tako biti svakog dana.

Trenutak otvaranja je bio „zlatna jesen“, kako mnogi lokalni ugostitelji kažu. Starosedeoci, posle kovid zatišja, bili su u šoku od navale i „dešavanja“. Ali... postepeno je protok opadao, sve se smirivalo... I na kraju je došlo do toga da sam pomišljala i na zatvaranje. Tada sam morala da sakupim energiju, da smišljam nove formate. Pojavila se ideja da napravim tribinu u dvorištu, organizujem pozorišne predstave, čitanja.

Uopšte, treba tražiti nove poteze, nove uglove, a ne spuštati ruke. Kako kažu iskusni ljudi, biznis uvek ide talasima: čas dole, čas gore, i to je normalno.

Kupac «Okbook»-a - ko je on?

Prva misao je bila naravno ruski govoreća publika. Ali, da bih bila korektna, odmah sam donela knjige i na srpskom/crnogorskom jeziku. Važno je da kada Crnogorci uđu, vide i razumeju da i za njih ima nešto.

Kasnije sam donela dečje igre iz Španije - veoma lepe - i tada su lokalci počeli češće da dolaze. A kada je ćerka krenula u englesku školu, shvatila sam: treba održavati maksimalno međunarodni asortiman. Iako to nije baš lako.

Postoje li zamke i mane čisto crnogorskog „izdanja“?

Najtužnije je to što više od dve godine nisam mogla da omogućim online-plaćanja na svom sajtu. Taj zadatak je čak i meni - osobi koja za dva dana može da donese uverenje o nekažnjavanju iz Rusije - delovao nemogućim. Uglavnom zato što naš pasoš ne dozvoljava tek tako da odeš i otvoriš račun...

U jednoj finansijskoj instituciji su mi ipak otvorili račun, i odmah sam naglasila da je potreban baš za elektronsku trgovinu. U početku su se sa svime složili, a onda rekli da mora proći najmanje dve godine od tog trenutka: „Moramo znati koliko ste pouzdani.“ PayPal je ovde takođe sa ograničenjima - samo kao private. A ako šalješ knjige poštom, sa onim cenama koje oni uzimaju za svoje usluge, niko ništa neće kupovati - to je preskupo.

Ali na kraju se sve rešilo - i sada mi sve funkcioniše, sve kako treba!

Kako brzo pronaći odgovarajući prostor u Crnoj Gori.

U trenutku kada je trebalo da tražim prostor za knjižaru, sajtova kao što je nepokretnost.me u Crnoj Gori još nije bilo. Lokalni portali su se pokazali beskorisnim.

Na kraju sam rekla Zini, mojoj ćerki: „Sedi u kola. Idemo po gradu. Samo da gledamo oglase na vratima.“

Kiša, pljusak. Slučajno ulazimo u tu ulicu, vidim „zabranu prolaza“, okrećem se i vidim na toj kući beli papirić. Parkiram. Fotografiram broj. Eto tako je moja potraga završena! To je stvarno bila sudbina. Jer se sve poklopilo baš onako kako sam želela: da postoji dvorište, da atmosfera nije hladna kancelarija, nego mesto u koje je prijatno ući. I odjednom se sve složilo baš kako sam zamišljala.

Jezik - problem? Bag ili fičr?

U početku sam mislila da će jezik sam „da se zalepi“. Ali nekako nije. Zbog toga sam se mnogo nervirala kada bi ulazili Crnogorci. Mislila sam: „Kako to? Oni će se razočarati što osoba radi a ne zna njihov jezik.“

Ali ispostavilo se da je svima zapravo svejedno - Crnogorci savršeno razumeju moj ruski, a ja nekako razumem njihov crnogorski. Ako pričaju brzo, a ja počnem da se nerviram, prorade mi neki rezervi i sve postane jasnije.

Doći će vreme - naći ću učitelja i savladaćemo to.

Crnogorsko „polako“ - ponekad je to baš sjajno!

Videla sam jednom na parkingu pored Porto Montenegra baner: „Vaše mjesto za reklamu“. Sa brojem telefona. Naravno, nisam uspela da se dobijem - ni tog dana, ni sledećeg, ni posle nedelju dana.

Priđem teti u kućici. Ona mi kaže: „Idi u parking servis. Tamo je aukcija, sve je komplikovano“.

Dođem tamo, pokazujem fotografiju banera. Službenica kaže: „Da, morate učestvovati na aukciji. Za to treba podneti prijavu u novine“. Ja: „Ništa ne razumem. Hoćete li pomoći?“ - „Naravno! Sve ću napisati, sve poslati. Vama samo 50 eura da platite i da date dimenzije banera sa opisom dizajna“.

Važno: tih 50 eura je bila zvanična taksa, ne „zahvalnost“. Žena je pomogla čisto iz dobrote.

Posle par dana mi šalje mejl: „Čestitamo, dobili ste aukciju“. Na moje pitanje koliko je učesnika bilo, odgovor je bio jasan: „Jedan“. Dakle, aukcija je napravljena baš za mene!

Bojala sam se da će zakup banera u Portu koštati basnoslovno. A ispalo je - svega oko 60 eura mesečno. A sada su prestali i da mi naplaćuju: nešto im se pokvarilo. Već pola godine baner stoji besplatno. Eto takav vajb.

Ne preživljavaju biznisi, već ljudi

Posle razgovora sa Marijom meni lično je postalo jasno da «Okbook» nije ni o novcu ni o velikim planovima. To je o tome kako u novoj zemlji možeš da napraviš sebi ostrvo normalnosti - od knjiga, razgovora i crnogorskog polako. To nije biznis-računica, već prirodna želja da ne poludiš u teško vreme i okupiš oko sebe ljude kojima je važno da čitaju i da ostanu živi u mislima i osećanjima.

Možda je baš zato ovaj projekat nastavio da živi i da raduje svoje klijente. A možda je sve u magiji i dubini onih svetova koje ljudima daruju knjige. Zato svratite i vi u «Okbook» - na oganj. Ili na kaficu :)