Hren, boršč i Holivud: Bogart Pub u Podgorici

U prestonici Crne Gore ima mnogo barova - bučnih, sterilnih, kičastih, iskrenih, lokalnih, nedovršenih, modernih, zaboravljenih. Svaki je na svoj način zanimljiv, ali „Bogart“ za mene ostaje jedini u koji želim da se vratim ne zbog pića ili dizajna, već zato što je tamo kao kod kuće. Ne, ne kao kod bake s pitama, već kao kod starog prijatelja koji uvek ima malo žestine, vremena za razgovor i dobru muziku.

Stil ovom mestu daju enterijer u duhu starog Holivuda sa njegovim filmskim divama i vintage svetiljkama, a dušu - ljudi koji ga održavaju. Ulazeći u „Bogart“ s mišlju da preskočim par-tri čašice, ostao sam da ćaskam sa vlasnikom dok nisam osetio da sam upao u priču koju vredi ispričati.

Pozivam i tebe, dragi čitaoču, da se upoznaš sa novim poglavljem naše serije o biznisu relokanata u ovako prijatnoj, ali raznolikoj Crnoj Gori.

Sadržaj

Akt 1. Čaša piva

Akt 2. Još jedna čaša piva

Akt 3. Probamo likere

Akt 4. Za put

Akt 1. Čaša piva

Ne žurimo: neka gorčina hmelja malo poštipa jezik, pre nego što se raširi po telu onom poznatom toplinom od koje sve počinje.

Baš sa takvim raspoloženjem započeo sam ovaj razgovor sa Mihailom, vlasnikom „Bogart“-a. Čovek, kako se kaže, fundamentalni - na prvi pogled strogi, isprva malo rečit, sa pažljivim pogledom iz koga se čita iskustvo, a ne poza. Godine - nešto više od pedeset, glas sa južnjačkim akcentom - kao da je sazidan od cigle i dima spaljenog žetvenog polja.

Ali ne stigneš da napraviš drugi gutljaj, a već shvatiš: ispod te spoljašnje 'betonske' kore nalazi se čovek sa živom pameti, samoironijom i izvanrednom sposobnošću da ne samo sluša, nego i da čuje. A, što je najvažnije - da se odvaži. I to na takve korake koji se nekome mogu učiniti, ako ne ludilom, onda sigurno avanturom. Ali o tome kasnije - hajde da saznamo kako je došlo do toga da on postane vlasnik ovog lokala i kako je uopšte stigao u Podgoricu. Dalje reč Mihailu.

O preseljenju.

U Crnu Goru sam stigao sedmog januara 2023. Dugo nije išlo da odem, ali je na kraju supruga sazrela, rekla „da“ - pa sam kupio kartu.

Isprva sam došao sam, bez 'jezika' - čak ne znam engleski, iako ga supruga predaje.

Ideja da otvorim bar? Kao takve ideje nije bilo. Postojao je neki spisak 'želja' i mogućnosti čime mogu da se bavim. I jednostavno sam na računaru napravio dokument u kojem sam naveo svoje 'skilove'.

Kako sam postao vlasnik „Bogart“-a

Jednostavno sam iznajmio stan nedaleko odavde. I u nekom trenutku sam se setio da smo nekada u krugu porodice pričali o hipotetičkom odmoru na Balkanu i negde pročitali o novom interesantnom mestu. To je bio „Bogart“. Pronašao sam ga, otkrio ovde ruske momke barmene i počeo da svrćem ovamo.

Onda su mi rekli da se lokal prodaje. Isprva nisam hteo da ga kupim, jer sam ovakvim oblastima delovanja pristupao pomalo oprezno. Pogotovo što je ta informacija saopštena u subotu uveče - sami razumete. Ali u prvom trenutku sam se zapalio - eto, čime mogu ovde da se bavim, a onda gledam: za šankom sedim samo ja i još jedna osoba. 'Ne' - mislim - 'sumnjivo'. Međutim, nastavio sam da dolazim, prirastao mi je. Kada je postalo jasno da će se svi radnici uskoro razbežati i počeli su da 'mažu skije', ipak sam se odlučio i kupio. Važno je napomenuti da je jedno od mojih uslova prilikom kupovine bilo da svi momci ostanu da rade. Drugim rečima, da su otišli, ne bih ni kupio. A onda sam polako počeo da se bavim time.

O „prethodnom životu“

Celog života radim sa ljudima, uprkos tome što sam po prirodi introvert. I poslednjih godina (od 2014. do 2022.) imao sam sopstvenu vikend-bazu. U suštini, naravno, nije isto, ali postoji razumevanje kako komunicirati sa ljudima. Zato je jedna od mojih 'želja' bila da kupim hotel na obali. Ali, kao što vidite, do obale ipak nisam stigao - raspitao sam se i shvatio da nemam dovoljno para za hotel.

Zašto Podgorica

Isprva sam mislio da ću živeti ovde par meseci, onda neko vreme u Baru, pa da se na sezonu vratim ovamo i tek tada odlučim šta i kako. Ali, prvo, sa stanovima ovde to ne ide: svi uzimaju odmah na duži period ili je skupo, plus na početku 2023. je to bilo posebno problematično. A drugo, u maju sam već kupio bar. A moja porodica je stigla tek leti, zato što je ćerka završavala školu. I tako smo se tu i nastanili.

Akt 2. Još jedna čaša piva

Idemo dobro! I razgovor teče, i pivo protiče. Pravo vreme da se razgovara o specifičnostima biznisa 'po-crnogorski' - birokratija, jezička barijera i nijanse komunikacije sa lokalnim stanovništvom.

Prethodni vlasnici, o bratstvu naroda i komunikaciji sa Crnogorcima

Prethodni vlasnici lokala bili su Turci. To, usput, i danas donekle otežava privlačenje lokalne publike u bar - oni imaju prilično velike predrasude prema Turcima. A na nas, ruskojezične migrante, takođe to mogu preslikati.

Ova svakodnevna ksenofobija, u principu, nije iznenađujuća. Uostalom, pre sto godina su već doživeli ogroman talas ruske emigracije. A samo društvo je veoma zatvoreno - i ako želiš da budeš deo tog društva, moraš da prihvatiš njihova pravila igre, potpuno da se uroniš u njihov kulturni kod. I to se može razumeti - samo tako mali narodi mogu očuvati svoj identitet.

A meni je već 50, trzati se i seliti u neku treću zemlju, učiti još neki jezik… Ne. I lokalni jezik učim teško, jer glava više ne radi kao ranije. Ali se trudim - danas je bio čas.

Uopšte, sa jezikom se desilo to da sam ga u početku proučavao otprilike prve četiri-pet meseci, a onda prestao. Međutim, vremenom sam shvatio da potreba za boljom komunikacijom raste i da treba nastaviti da podižem nivo. Jedan od naših dobavljača piva je lokalni. Odmah je rekao - 'Eto vi ste došli ovde, i ja ću s vama razgovarati samo na svom jeziku, ne želim da govorim na engleskom'. I smatram da je to normalno. I ako živiš ovde nekoliko godina, naučiti jezik nije problem.

Kako stoje stvari u baru. Radni procesi

Ja sam krenuo pogrešnim putem - počeo sam da se orijentišem na ruskojezičnu publiku. A ta publika… ne znam ni kako da objasnim… U 2023. je narod masovno dolazio ovde da se upozna i komunicira. A sada ovamo svraćaju uglavnom u grupama, kao što je bilo kod nas u Rusiji - 'Idemo u bar? Hajde'. A i sami, koji znaju da se ovde uvek može naći sagovornik - čak i ako nikoga nema, barmeni su uvek tu.

Uopšte, zauzeo sam nišu koja zavisi. A lokalnima, koji svraćaju ovamo, ponekad treba objasniti i ispričati da su vlasnici promenjeni. Za njih je to važno.

Uopšte, prvih tri meseca ovde skoro da nisam ništa radio. Sedeo sam na tom mestu i samo posmatrao. Tako da je, u suštini, Aleksej, barmen, vodio lokal.

E pa, likeri - da, to je naša tema

Još u Rusiji sam imao hobi - pravljenje rakije. Prema tome, to je neraskidivo povezano sa likerima. U tome već ima delić moje duše. Iako likere ne pravim samo ja, već i momci.

Akt 3. Probamo likere

Zatvorimo oči i zamislimo: na stolu stoji tanjir bogatog boršča, u kojem čak stoji i kašika. Pored - čašica hladne vodke. Sendvič od crnog hleba sa slaninom i belim lukom. Uzimaš kašičicu, kušaš boršč, ispijaš vodku, grickaš sendvič.

Jeste li zamislili? E pa, isto to postoji u onom likeru pod nazivom 'Boršč', koji je u ponudi „Bogart“-a. Pored toga u ponudi su još: hrenovka, višnjevka, koprovka, ljutovka, izumovka, borodinska (ukusa borodinskog hleba), limoncello, orangecello itd.

Hren teško naći. Ili gde tražiti sastojke

Liker od boršča - to je ekskluzivna i komplikovana tema. Ali čak i sa klasičnom hrenovkom sve nije tako jednostavno kao što se čini. Stvar je u tome da pronaći taj hren u sezoni - to je prava avantura. Kad sam ga počeo tražiti leti, otišao sam na najveću pijacu i pitam: 'Koren hrena? Koren hrena?'

Nakon dugih lutanja na kraju mi je neko rekao da do oktobra ne vredi ni pokušavati da ga tražim, da ga neće biti. 'A za šta ti treba leti? Zimi - da, a leti zašto?'

Šta dalje

Svi su sada u istom stanju: nema sigurnosti za sutrašnji dan, nije baš jasno šta će biti za godinu, dve. Mnogi su otišli: neki u Srbiju, neki u druge zemlje ili gradove. Ja, međutim, ne radim da bih prodavao alkohol, radim za ljude. A ako nema ljudi, sve gubi smisao. Zato bih voleo da lokalni više dolaze. Oni ionako nigde neće otići.

Pa smo počeli da vodimo Instagram na lokalnom jeziku (ne znam kako je tačno: na srpskom ili crnogorskom, jer su me ispravljali i jedni i drugi. Zato - 'na lokalnom'). I osoblje molim da komunicira i pozdravlja Crnogorce na njihovom jeziku. Jasno je da zadatak nije jednostavan i da neće biti gotov preko noći. Radićemo.

'E, za muziku!' Ili šta ima po dešavanjima?

Uz nas stalno nešto traje. Šalim se da smo postali karaoki-pub. Karaoke se održava pet, pa čak i šest puta nedeljno. A tradicionalno petkom su koncerti, kućni koncerti, predavanja, društvene igre, stand-up i tako dalje. Pojavljuju se čak i prilično poznati umetnici i govornici, pa pratite plakat na društvenim mrežama.

Akt 4. Za put

A kako je porodica? Da li su supruga i ćerka već pronašle svoje mesto ovde ili još ne? I samo ispričaj svoje utiske o Crnoj Gori kao o novom domu.

O ličnom

Supruga je na iznenađenje odlično prihvatila preseljenje, veoma mirno. Možda je uticalo to što nije stigla na prazno mesto - ja sam se nečim bavio i nekako pokušavao da nas obezbedim. Ali i sama je profesorka engleskog jezika, pa je takođe zauzeta.

Mlađa ćerka, dok je još bila u Rusiji, našla je ovde momka Rusa. Zato sam prvog dana, kada sam ih dočekao na aerodromu, odvezao je da mu napravi iznenađenje. I sada živi samostalno sa njim. A starija ćerka je udata i ostala u Rusiji. Zato, naravno, postoji određena negativnost…

Crna Gora. Živeti ili ne živeti?

Dobra zemlja, tiha, mirna. Možda mladim i aktivnim ljudima ovde nedostaje mnogo toga - zabave, marketplejsa i tako dalje. Ali meni se sviđa. Odrastao sam i celokupni svoj svesni život proveo u gradu od milion stanovnika, a ovde je potpuno drugačije iskustvo i ritam. Sedam minuta kolima - to je već daleko. Kako je rekao Denis Čužoj, ovo je odlična zemlja da dočekate starost i umrete. Sa poslednjim se, naravno, ne žurim. Pa ću nastaviti da razvijam svoje hobije. Pored pravljenja rakije, tu su i mesni proizvodi: sušene kobasice, cervelati i tako dalje. Ali do toga još nisam stigao: potrebni su и dokumentа, и sredstva, и oprema. Dočekam pravi trenutak. Tim pre što država često podržava grantovima mala lokalna preduzeća. Za to treba početi, pokazati neke rezultate, pa za godinu dana je sasvim realno da konkurišete za finansijsku podršku. Što se tiče likera, kuvanog vina i drugih autorskih pića, u budućnosti bih voleo da ih prodajem flaširane, legalizujući sve nijanse. Ukratko, živećemo - videćemo!